 |
| Pek - Miroslav Lukić |
Iznad
na izgled mirne površine vode bujnog Peka prohujao zvižd nekog nečujnog
duha. Ne čujete ga? I ne možete ako se uzdate samo u čula svoga tela.
Prodrete li malo dublje u svoje biće čućete zvižduk neke posebne arije
koja budi iz sna. Možda nas i u san vraća, onaj verniji od same
stvarnosti zagrnute varljivim odbleskom doživljenog. Priroda je
stvorila nevidljive oči i uši koje tek u dubinama našeg bića odzvanjaju
zviždukom nečujnog koji leti. Doleteo ogrnut vetrom, ili mi se
učinilo. Možda je to ipak bio ushićen drhtaj jova i vrba pred osećajem
otkovenja prisustva njegove još neuhvaćene lepote. Prisagle se i nadvile
nad vodenim okom ne bi li bar odblesak lepote uhvatile za trenutak. A
tamo, na blagoj ustalasanosti površine samo slika njihovih tela i
zelenih haljina. Onaj osećaj je duboko pod vodom zelenog oka Peka i zato
su se toliko nadvile kao da bi zaronile u njegove tajne dubina. Kao da grle reku i u zagrljaju iskazuju čežnju svog bića da ga spoje sa onom koja im život daje. One ne bi sebe mogle
drugačije videti jer im Bog nije dao druge oči do reke i neba kako bi
same sebe ispisale u godovima svojih tela. Za trenutak On je zatalasao mirnu povšinu zelenkastog oka reke i one videše same sebe, drhtaj lepote što
im tela obavija, svoje nemirne ruke koje pokušavaju osetiti dodir. A
možda se skrio u osmeh reke koja namiguje svojim zelenim okom, zahvalna
što kroz prste zrelih jova i vrba vidi letnje sunce i uzvraća lepotom
titraja date joj darove. Divlja priroda im je podelila posebne darove na
rođenju, još u klici prasemena koju je taj duh posejao duž Peka.
Ponekad proleti nemarno zviždući, tek toliko da nam vrati sećanje na san
veći od svakog poimanja našeg razuma. Negde gde oblik bića i vode i
jova i vrba i neba i sunca, šapuće priču o nezadrživosti toka života. Ni
reka, ni drveće, ni nebo, ni mi sami više nikada nećemo biti isti. Samo
slika ovog trenutka ostaje zapisana u prostorima snova, i odjekuje kao
eho zvižda jednog nečujnog duha, kao san koji je neprolazan.
Su Tanasković
Лепо. Има и ситних грешака. Исправите их. Овај блог нема много посетилаца, као и фотографија јова, Пека. Помишљам да вам пошаљем стотинак фотоса да их погледате; напишете кратке легенде уз њих, као уз овај пост. Јер ми ови са Гуг. све чешће шаљу упозорења да бришем фотографије на својој меморији, диску, ГООГЛ сликама, како бих могао да шаљем и
ОдговориИзбришипримам електронску пошту... Али, то би било претенциозно, за твоју душу, па предлажем да кренеш кроз своје меморије и фотосе и почнеш полако да додајеш нове кратке постове покушавајући да проникнеш у фотографије које те подстичу да наставиш трагом који си започела 2011.
2012. Тада Пек није био мртва река, већ само запуштена, препуштена самој себи...
ОдговориИзбришиДа, леп је наслов тог првог поста (могао би бити заједнички за педесетак или седамдесетак сличних, прочешљај своје албуме, нотесе....)
ОдговориИзбришиМислио сам на наслов "ИЗ...." итд. Не на наслов поста;збунио сам се мислећи на многе друге ствари...
ОдговориИзбришиPre hiljadu godina sedeli smo ovde za ovim panjem. Sada oni sede u nama. Jedu beli sir, i tamni hleb od kukuruza i nekih lekovitih trava. Odande, cudno, svi dolaze placuci. Sa suzama kao u klovnova. Jašu ne belom konju, posedaju oko vodenice i kamena igraju neke cudne igre belo i crno, i zatim prozebli cobancici sakupljaju koru od vrba sa svirala koje izgradiše. Kad bih pogledao to s brda cinilo bi mi se kao privid. Ovako odavde sve je jasno. Kakva lepa ljudska nesmotrenost. Sastaju se i rastaju bezobzirno. Kao jutro sa danom i vece sa nevidom. Oni su odsjaj jedine zvezde koja nije sumnjiva u postojanju i sigurno još nije umrla pa da se vidi samo njen odraz. Ona je izistinski tu. Kojom li to igrom obaraju baš ovo drvece ne neko drugo lepše ili tužnije. Kada se ujutru probudim nestaše te slike. Sigurno ce nestati kao da je nije nikada ni bilo. Mislite da ce se neko setiti toga. Možda neka budala kojoj se od jabuke cini zvezda. Neznam kakve ja veze imam sa ovim. Niti mi je drvece rod, niti sam u kakvoj vezi sa sekirama. Možda me samo njihova vruca pogaca mami mirisom i ja bih da utišam taj žagor u meni. Evo ici cu gologlav do kraja života. Evo odricem se svetla zvezde i sunca. Neka mi ostane samo mesec i njegova toplina. Eno zvezde na nebu odricem je se. Nije mi ni po cemu rod. Danas niko ne veruje i njih a i u mene uostalom.
ОдговориИзбришиOci koje ne mogu da se krecu postaju zmijske. One su suprotne prolecu. Okrenute su ka sebi nemaju nikakvu utoku u drugu reku. Istovremno i pocinju i završavaju se tu. U njima samo iznenada blesne slika mog doma. Sami smo sa svojim licem koje pati. Celo ko vetrometina blešti i odbija svaki zvuk. Na cemu ceš prepoznati svoje srce. Tvoja znanja o oku su isuviše mala. Sa svetom si sišla pod svoja kolena i stopala. Britkost noža se pomera ka buducnosti glave - zemlja se radja iz njenog tamnog i nedokucivog svetla.
Jagode rastu na snegu Aprila. Bolan sam od dima iz kuce koje nema više. Gle kako mi mravi sele ognjište iz kuce. U neki tajni vrli svet. Još vlada zima ko neka ukradena crepulja hladna i neupotrebljiva za pecenje hleba. Misliš li na izdaju. Misliš li na reci zvonke ko kapljice tvog slatkog mleka koje nisi podarila životu. Na ova razbacana polja vidiš li kako posrce Dunav, nekad tako mocna voda. Baštama se prikradaju buldožeri i prete. Moja majko mrtva od ovog bola ima li veceg barem u pesmi. Kako sam brzo izgubio moc govora, Gospode. Hvala ti!