 |
| Pek - Miroslav Lukić |
Iznad
na izgled mirne površine vode bujnog Peka prohujao zvižd nekog nečujnog
duha. Ne čujete ga? I ne možete ako se uzdate samo u čula svoga tela.
Prodrete li malo dublje u svoje biće čućete zvižduk neke posebne arije
koja budi iz sna. Možda nas i u san vraća, onaj verniji od same
stvarnosti zagrnute varljivim odbleskom doživljenog. Priroda je
stvorila nevidljive oči i uši koje tek u dubinama našeg bića odzvanjaju
zviždukom nečujnog koji leti. Doleteo ogrnut vetrom, ili mi se
učinilo. Možda je to ipak bio ushićen drhtaj jova i vrba pred osećajem
otkovenja prisustva njegove još neuhvaćene lepote. Prisagle se i nadvile
nad vodenim okom ne bi li bar odblesak lepote uhvatile za trenutak. A
tamo, na blagoj ustalasanosti površine samo slika njihovih tela i
zelenih haljina. Onaj osećaj je duboko pod vodom zelenog oka Peka i zato
su se toliko nadvile kao da bi zaronile u njegove tajne dubina. Kao da grle reku i u zagrljaju iskazuju čežnju svog bića da ga spoje sa onom koja im život daje. One ne bi sebe mogle
drugačije videti jer im Bog nije dao druge oči do reke i neba kako bi
same sebe ispisale u godovima svojih tela. Za trenutak On je zatalasao mirnu povšinu zelenkastog oka reke i one videše same sebe, drhtaj lepote što
im tela obavija, svoje nemirne ruke koje pokušavaju osetiti dodir. A
možda se skrio u osmeh reke koja namiguje svojim zelenim okom, zahvalna
što kroz prste zrelih jova i vrba vidi letnje sunce i uzvraća lepotom
titraja date joj darove. Divlja priroda im je podelila posebne darove na
rođenju, još u klici prasemena koju je taj duh posejao duž Peka.
Ponekad proleti nemarno zviždući, tek toliko da nam vrati sećanje na san
veći od svakog poimanja našeg razuma. Negde gde oblik bića i vode i
jova i vrba i neba i sunca, šapuće priču o nezadrživosti toka života. Ni
reka, ni drveće, ni nebo, ni mi sami više nikada nećemo biti isti. Samo
slika ovog trenutka ostaje zapisana u prostorima snova, i odjekuje kao
eho zvižda jednog nečujnog duha, kao san koji je neprolazan.
Su Tanasković
